Poznati Mađari: List Ferenc, čovek koji nije govorio mađarski

Pešta, 4. januar 1840. godine. Svetla Narodnog pozorišta obasjavaju mladog čoveka u mađarskoj nacionalnoj nošnji. Mađarski plemići, takođe u paradnim odorama, izlaze na binu i predaju mu díszkard, svečanu sablju optočenu draguljima. Dvorana je puna. Cela peštanska elita je tu. Čovek koga slave zove se List Ferenc, ima dvadeset osam godina, i tog trenutka je najpoznatiji pijanista na svetu.

Prihvatajući sablju, on se obraća publici, ali ne na mađarskom. Kaže: "Je suis Hongrois." Ja sam Mađar. Na francuskom. Jer francuski mu je jezik na kojem može da govori pred tolikim ljudima, a mađarski, jezik naroda koji ga upravo krunisuje za svog sina, on ne zna dovoljno dobro.

Ovo je priča o najvećem mađarskom kompozitoru svih vremena i o paradoksu koji ga je pratio ceo život. Čovek čije je ime danas napisano na aerodromu u Budimpešti, čija se Druga rapsodija čula u svakom američkom crtanom filmu dvadesetog veka, i čiji su muzej, akademija i trg u centru mađarske prestonice, taj isti čovek nikada nije uspeo tečno da progovori jezik zemlje koju je voleo. A Mađarska ga je ipak volela nazad.

Ako pripremate ispit za mađarsko državljanstvo i osećate kako vam jezik stoji kao zid između srca i papira, njegova priča je nešto što vredi čuti do kraja.

Dete sa Esterházyjevog imanja

List Ferenc je rođen 22. oktobra 1811. godine u selu Doborján na Esterházyjevom imanju, nadomak granice između tadašnje Ugarske i austrijskih zemalja. Danas je to Rajding u Burgenlandu, Austrija. Tada je bila Mađarska, pa je i novorođenče automatski bilo državljanin Ugarske kraljevine.

Otac, Adam List, radio je kao upravnik imanja za kneza Miklósa Esterházyja. Bio je amaterski violončelista i svirao je u starom dvorskom orkestru kojim je nekad dirigovao Hajdn. Majka Marija Ana Lager bila je Austrijanka iz Donje Austrije. Oboje su kod kuće pričali nemački, i taj nemački je bio prvi jezik malog Ferenca. Sa mađarskim selom oko sebe deo kuće je naravno imao, ali nemački je bio jezik porodice, jezik priče, jezik uspavanki.

Ovo je seme celog paradoksa. Dete koje će kasnije biti simbol mađarske muzike odraslo je govoreći nemački.

Čudo od deteta

Sa pet godina Ferenc je improvizovao za klavirom. Sa osam je počeo da komponuje. Sa devet je održao prvi javni koncert u Šopronu, pa zatim u Požunu, današnjoj Bratislavi. Mađarski plemići koji su ga čuli ubrzo su skupili novac da finansiraju njegovo školovanje u inostranstvu. Bilo im je jasno da pred sobom imaju talenat kakav se retko rađa, i bilo im je važno da svet zna da je taj talenat potekao iz Mađarske.

Beč, Pariz i legenda o poljupcu

Porodica se 1822. godine preselila u Beč. Tu je Ferenc učio klavir kod Karla Černija, koji je i sam bio Betovenov učenik, i kompoziciju kod Antonija Salijerija. Priča se, i ovo je legenda za koju pouzdano ne znamo da li je istinita, da je 1823. godine Betoven došao na njegov bečki koncert i poljubio dečaka u čelo. Weihekuss, poljubac posvećenja. Ta slika je pratila Lista ceo život i oblikovala njegovo uverenje da je izabran za muziku.

Iste godine porodica se preselila u Pariz, grad u kome će Ferenc provesti najveći deo mladosti. Francuski će postati njegov radni jezik, jezik pisama, jezik eseja, jezik misli. Kada mu je 1827. godine otac umro od tifusa, Ferenc je u šesnaestoj godini upao u duboku depresiju, razmišljao je o tome da se zamonaši, i godinama davao časove klavira pariskoj aristokratiji da bi prehranio sebe i majku.

Za mađarski, u tom trenutku, nije bilo ni vremena ni razloga.

Lisztomanija: prvi pop star Evrope

Kada je u dvadeset i nekoj godini počeo da putuje Evropom kao koncertni pijanista, List je postao prva globalna muzička zvezda u istoriji. Pojam Lisztomania smislio je pesnik Hajnrih Hajne u pariskom listu 25. aprila 1844. godine, opisujući histeriju koja ga je dočekala na berlinskim koncertima. Hajne je nameru imao ironičnu, doktori su kasnije vodili ozbiljne debate da li je reč o nervnom oboljenju koje se širi među ženama u publici.

Prizori su bili nestvarni. Žene su se onesvešćivale u redovima, i dvorane su morale da odvoje "sobe za oporavak". Obožavateljke su kidale njegovu odeću, jurile na binu da pokupe odbačene rukavice, maramice, slomljene žice klavira, sve kao relikvije. Jedna je sa ulice podigla opušak njegove cigare i nosila ga do kraja života u medaljonu, na grudima. Portreti su nošeni u broševima.

Ali nije stvar samo u histeriji. List je u tim godinama izmislio modernu klavirsku scenu.

Čovek koji je izmislio klavirski recital

Pre Lista koncerti su bili pomalo zajednički događaji: orkestar, nekoliko solista, arije, koja varijacija, pa finale. List je promenio sve. Prvi je izašao sam na binu i cele večeri svirao samo klavir. Prvi je redovno svirao iz glave, bez nota. Okrenuo je klavir bočno prema publici, tako da se vide njegov profil i ruke, i taj raspored se koristi i danas, u svakoj koncertnoj dvorani na svetu.

I, što je možda najvažnije, smislio je reč recital. Prvi put se pojavila na londonskom plakatu 9. juna 1840. godine. Njegov lični moto, parafraza Luja XIV, bio je "Le concert, c'est moi." Koncert, to sam ja. Sto godina pre Elvisa i sto pedeset pre Bitlsa, Evropa je imala pop zvezdu. I nosila je frak.

Magyar rapszódia: muzika koja peva ono što reči ne mogu

Između 1846. i 1853. godine List je komponovao petnaest Mađarskih rapsodija za klavir. Još četiri je dodao krajem života, između 1882. i 1886. Ukupno ih je devetnaest, zavedene su pod oznakom S.244, i u njima je List pokušao da uhvati ono što je smatrao duhom mađarske narodne muzike.

Rapsodije počivaju na formi koju Mađari zovu verbunkos, vojnička regrutna igra iz osamnaestog veka. Svaka rapsodija ima dva osnovna dela. Prvi se zove lassan, što znači "sporo", i on je setan, melanholičan, rastegnut. Drugi se zove friska, od reči friss, "svež" ili "živahan", i on je brz, vrtoglav, eksplozivan. List je u ova dva dela stavio dušu celog devetnaestovekovnog mađarskog romantizma.

Tom i Džeri su svirali Lista

Najpoznatija od svih je Druga mađarska rapsodija u cis-molu, komponovana 1847. godine. Ako niste muzički obrazovani, ipak je sigurno znate napamet. To je ona melodija koju Tom juri Džerija po klaviru u epizodi The Cat Concerto iz 1947. godine. Epizoda je osvojila Oskara za animirani film. Iste godine je Warner Bros imao svoj crtani, Rhapsody Rabbit sa Zekom Dugouškom, takođe na Drugu rapsodiju. Dva studija su se na dodeli Oskara međusobno optuživala za plagijat.

Znači, svaki čovek rođen u zemlji koja je gledala crtaće na televiziji, uključujući svakog čitaoca ovog teksta, u glavi već ima melodiju koju je napisao Mađar koji nije govorio mađarski.

Mala napomena o sporu

Da budemo pošteni, List je u svoje rapsodije ugradio melodije koje je prikupljao po salonima i od romskih orkestara koji su tada bili zvezde mađarskog zabavnog života. Mislio je da sakuplja autentičnu mađarsku narodnu muziku. U knjizi iz 1859. godine, koju je napisao na francuskom, čak je tvrdio da je to romska muzika. Mađarska štampa mu to nije oprostila.

Decenijama kasnije Bela Bartok i Zoltan Kodalj, sa voštanim cilindrima i terenskim snimanjima, dokazali su da je prava mađarska narodna muzika nešto arhaičnije, modalnije, staro slovensko-ugrofinsko korena. Bartok je, međutim, jasno zapisao da List jeste grešio o izvoru, ali da to ništa ne oduzima njegovoj genijalnosti. Rapsodije ostaju mađarske, jer je List bio mađarski onoliko koliko je umeo da bude.

Mađarski rečnik muzike

Ako želite da zvučite uverljivo kada pričate o Listu na mađarskom, evo osnovnih reči koje vredi da znate. Mnoge od njih ćete čuti i u običnom razgovoru o muzici, ne samo o klasičnoj.

Obratite pažnju na tri složenice: zeneszerző, hangverseny i népzene. Mađarski jezik voli da gradi reči spajanjem jednostavnijih, i kada jednom naučite par osnovnih komponenata, već ste prepolovili posao oko desetina novih izraza. Ovo je jedna od stvari koja mađarski čini težim na prvi pogled, ali logičnijim čim uđete u njega. Ako želite da istražite više ovakvih obrazaca, naš vodič za mađarsku gramatiku pokazuje kako ovo funkcioniše u padežima i glagolima.

Sa francuskim na usnama, sa Mađarskom u srcu

A sada se vraćamo na paradoks zbog kog smo počeli. Zašto čovek koji je ceo život nosio ime "List Ferenc" u mađarskom redosledu, prezime pa ime, kako to Mađari rade, nije znao tečno da govori mađarski?

Odgovor je u biografiji. Nemački je naučio kao dete, to mu je bio prvi jezik. Francuski je usvojio kao tinejdžer u Parizu, i on je do kraja života ostao njegov jezik razmišljanja, pisanja pisama, profesionalne komunikacije. Italijanski je pokupio živeći i radeći u Rimu. Mađarskog u detinjstvu nije imao, i kada je kao odrasla, ostvarena zvezda poželeo da ga nauči, bilo je kasno.

Zna se pouzdano da je List, u svojim šezdesetim godinama, dok je većinu godine boravio u Pešti, sebi unajmio privatnog učitelja mađarskog. Učio je ozbiljno, vežbao redovno, i prema izveštajima savremenika uspevao je da sklopi jednostavne rečenice. Ali nikada nije dostigao nivo na kojem bi mogao da vodi inteligentan razgovor na mađarskom.

"Od rođenja do groba, Mađar"

List je svoj jezički položaj najjasnije opisao u jednom pismu iz 1873. godine, napisanom na nemačkom. Reči su teške i vredi ih citirati u celini:

"Man darf mir wohl gestatten, dass ungeachtet meiner beklagenswerthen Unkenntniss der ungarischen Sprache, ich von Geburt bis zum Grabe, im Herzen und Sinne, Magyar verbleibe."

("Neka mi bude dozvoljeno da, uprkos mom žaljenja vrednom neznanju mađarskog jezika, od rođenja do groba, u srcu i mislima, ostanem Mađar.")

Obratite pažnju na jedan detalj. On je pismo napisao na nemačkom, ali kada je došlo do reči "Mađar", nije je prevodio. Ostavio je u originalu: Magyar. Hteo je da kaže nešto konkretno. Da jezik koji govori nije isto što i narod kojem pripada. Da se identitet ne meri rečnikom.

Dve reči

Najslavniju mađarsku rečenicu koju je List izgovorio u svom životu, onaj "Je suis Hongrois" iz 1840. godine, morao je da kaže na francuskom, jer drugačije nije umeo. Na mađarskom bi ona glasila: "Magyar vagyok." Dve reči. Četiri sloga.

To su jedne od prvih reči koje nauči svako ko počne da uči mađarski. Već nakon prvih lekcija, i vi ćete znati da kažete ono što Franc List nije mogao da izgovori pred hiljadama ljudi u Narodnom pozorištu u Pešti.

Negde između te činjenice i onoga što vas čeka na intervjuu za državljanstvo, postoji utešan prostor. U njemu spava mogućnost da čovek bude Mađar i pre nego što savlada jezik do kraja.

Ljubavi, skandali i sutana

Nijedna priča o Listu ne bi bila potpuna bez žena koje su ga volele i skandala koji su ga pratili. On nije bio nečiji tihi pijanista. Bio je zavodnik, večita tema pariskih salona, i u dva navrata u životu potpuno je menjao tok zbog ljubavi.

Marie d'Agoult

Prva velika ljubav bila je grofica Marie d'Agoult, Francuskinja, udata, starija od njega šest godina, intelektualka sa ozbiljnim književnim ambicijama. Godine 1835. ona je ostavila muža, decu i društveni položaj, i pobegla sa Listom. Zajedno su imali troje dece. Jedna od ćerki, Kozima, rođena 1837. godine, kasnije se udala za Riharda Vagnera i vodila Bajrojtske festivale. Drugim rečima, Listova ćerka je postala prva dama nemačke opere.

Kada je veza s Marijom na kraju propala, ona je napisala osvetnički roman Nélida, pod pseudonimom Daniel Štern, u kom slavni umetnik napušta svoju plemenitu ljubavnicu. List je u Parizu dugo ćutao o tome.

Princeza Carolyne

Drugu veliku ljubav upoznao je u Kijevu 1847. godine. Princeza Carolyne zu Sayn-Wittgenstein, rođena Poljakinja, udata za ruskog kneza, izuzetno bogata, stalno je pušila cigare. U roku od nekoliko meseci napustila je muža, imanja, Rusiju, i doselila se kod Lista u Vajmar. Živeli su zajedno trinaest godina.

Godine 1861, kada su njene brakovne pravne zavrzlame konačno bile raspetljane, trebalo je da se venčaju u Rimu. Venčanje je zakazano za 22. oktobar, Listov pedeseti rođendan. Noć pre venčanja, visoki činovnik iz Vatikana zakucao je na vrata princezinog stana i saopštio joj da je papa suspendovao poništenje njenog prvog braka. Venčanje je otkazano. Nisu se više nikada venčali.

Abbé List

Slomljen tim događajem, a potom i smrću dvoje svoje dece, Danijela 1859. i Blandine 1862. godine, List se povukao u rimski manastir. Godine 1865, papa Pio IX mu je dodelio tonzuru. Primio je četiri niža crkvena reda, ali nikada nije zaređen za sveštenika. To znači da je teoretski i dalje mogao da se oženi. Od tog dana je nosio crnu sutanu. Štampa ga je zvala "Mefistofeles u mantiji".

Slika Lista u pedesetim i šezdesetim godinama, sa sutanom i belom kosom, putujućeg železnicom između Vajmara, Rima i Pešte, predstavlja jednu od najupečatljivijih figura celog devetnaestog veka.

Akademija na trgu Liszta Ferenca

Iako je mađarski govorio loše, ne postoji čovek koji je za mađarsku muzičku kulturu učinio više od Franca Lista. Na njegovu inicijativu, i uz direktnu podršku ministra Ágostona Treforta, car Franjo Josif je 1875. godine u Pešti osnovao novu muzičku akademiju. Zvala se tada jednostavno Muzička akademija, a danas nosi ime Liszt Ferenc Zeneművészeti Egyetem, Muzički univerzitet Franca Lista.

Na dan otvaranja, 14. novembra 1875. godine, akademija je imala svega tri profesora: samog Lista, kompozitora Ferenca Erkela koji je napisao muziku za mađarsku himnu, i Roberta Volkmana. List za svoj profesorski posao nikada nije uzeo platu. Prihvatio je samo stan u zgradi akademije.

Besplatan profesor

Ako postoji jedna stvar koja razdvaja Lista od svakog drugog velikog muzičara njegovog doba, to je bio njegov odnos prema mladim kolegama. Lekciju kod njega nikada nije bilo moguće platiti. Ko god je došao sa talentom, dobijao je vreme, instrukciju, i često besplatnu hranu. Tokom života poučio je preko četiri stotine pijanista, među njima Hansa fon Bilova, Karla Tauziga i Eugena d'Alberta. Izmislio je format koji se danas zove masterklas.

Ova strana Lista je ono što na kraju ostaje. Čovek koji je na vrhuncu slave zaista mislio da je muzika nešto što se daje drugima, a ne prodaje.

Kruna i misa

Godine 1867. car Franjo Josif je trebalo da se kruniše i za kralja Mađarske u Matijašovoj crkvi (Mátyás-templom) u Budimskoj tvrđavi. Kruna je zapečatila Austro-Ugarsku nagodbu, ono političko rešenje koje je Mađarima dalo više autonomije u sastavu Habsburške monarhije.

List je za tu priliku komponovao Mađarsku krunidbenu misu (Magyar koronázási mise, S.11). Nije se, neobično, nalazio na uzvišenju sa muzičarima. Bio je u publici, sedeo među Mađarima i slušao kako njegova sopstvena muzika pripaja jednog habzburškog cara ugarskoj kruni. Kažu da su mu oči bile pune suza.

Stan na Vörösmarty utca 35

Poslednjih pet godina života, od 1881. do 1886. godine, List je boravio u stanu na prvom spratu Stare muzičke akademije, Vörösmarty utca 35 u Pešti. Ovaj stan danas postoji kao Liszt Ferenc Emlékmúzeum, Listov memorijalni muzej. Može se obići. Tamo se čuvaju njegove knjige, klaviri (uključujući pisaći sto na kom je ugrađena nema klavijatura za tiho vežbanje prstiju u sitne sate), i nekoliko njegovih sutana.

Ako budete u Budimpešti na intervjuu za državljanstvo ili iz bilo kog drugog razloga, muzej je na petnaest minuta hoda od trga koji se zove Liszt Ferenc tér, Trg Franca Lista. Pun je kafana, i na njemu stoji Listova statua. Ljudi uveče sede oko njega i piju kafu. Zvuči kao nešto što bi njemu prijalo.

List i srpska muzička tradicija

Srpska kultura je devetnaesti vek proživela pokušavajući da stvori sopstveni umetnički jezik. Nije se to dešavalo ni lako ni brzo, i muzika je u tom procesu bila posebno škrto polje. Prvi čovek koji je sistematski radio na izgradnji srpske umetničke muzike bio je Kornelije Stanković, rođen 1831. godine, umro mlad 1865. godine.

Stanković je 1850. godine otišao u Beč na studije, a to je bio baš onaj trenutak kada je List bio najveća muzička slava Evrope. Izvori iz srpske zajednice u Beču zabeležili su da je Stanković u srpskim salonima izvodio Listova klavirska dela. Drugim rečima, čovek koji je osnivao srpsku umetničku muziku svirao je Mađara koji nije govorio mađarski. Prvi most između dve tradicije izgrađen je za pijaninom u bečkom dnevnom boravku.

Ta veza nije slučajna. Srbi i Mađari dele Panonsku ravnicu, dele habsburšku prošlost, i dele istu romantičarsku ideju da je muzika sveti jezik naroda kada politika nije moguća. Različite nacije, isti pesnički plamen.

Smrt u Bajrojtu, dom u Mađarskoj

U leto 1886. godine, u sedamdeset i petoj godini života, List je seo u noćni voz za Bajrojt da čuje Vagnerovog Parsifala na festivalu kojim je sada, posle Rihardove smrti, vodila njegova ćerka Kozima. Vagner je tu bio preminuo tri godine ranije. List je u vozu prehladio.

Stigao je u Bajrojt iscrpljen, sa upalom pluća koja se brzo pogoršavala. Preminuo je 31. jula 1886. godine, u sobi blizu Vagnerovog Festspielhausa. Prema zapisima, njegova poslednja reč, izgovorena u bunilu, navodno je bila "Tristan!", naslov Vagnerove opere koju je nekada decenijama ranije pomogao da se postavi. Ovo je izveštaj savremenika i treba ga uzeti sa rezervom, ali slika je previše lepa da se ne pomene.

Sahranjen je 3. avgusta 1886. godine na gradskom groblju u Bajrojtu. Mađarska je protestovala. Htela je svog sina nazad, htela je grob u Pešti, htela je svečanost državnog značaja. Nikada se nije dogodilo. Listova grobnica je i danas u Bajrojtu, i mnogi Mađari to i dalje smatraju istorijskom nepravdom.

Prvi susret sa Mađarskom

Kada danas sletite na aerodrom u Budimpešti, na zgradi terminala piše Liszt Ferenc Nemzetközi Repülőtér. Aerodrom je 2011. godine, na dvestogodišnjicu njegovog rođenja, preimenovan u njegovu čast. Ispred Terminala 2A stoji mala bronzana statua, rad vajara Mihályja Kolodka, koja prikazuje Lista kako sedi na svom putnom koferu i čeka voz. Šala je duboka: čovek koji je ceo život proveo putujući, konačno sa koferom, na aerodromu koji nosi njegovo ime.

Prva reč koju vam Mađarska pokaže kada tamo sletite je Liszt. Čovek koji nije umeo da kaže "ja sam Mađar" na mađarskom, postao je prva mađarska reč koju svaki stranac pročita u zemlji.

On tu rečenicu nije mogao da izgovori. Vi ćete moći. Magyar vagyok. To se tako kaže.

Još poznati Mađari kroz istoriju

Priča o Listu je prirodan nastavak priče o Petefi Šandoru i otvara celu seriju o ljudima koji su izgradili mađarsku kulturu. Evo kratkog pregleda sledećih imena na koja vredi obratiti pažnju.

Šta List znači za vas

Ako ste ovaj tekst pročitali do kraja, verovatno ste u onom životnom trenutku kada Mađarska vuče od vas više nego što umete da joj uzvratite. Imate porodičnu priču, imate imenik predaka, možda imate i datum za intervju u konzulatu. I imate jezik koji vas plaši.

List je sve to znao. Znao je da bude slavljen, znao je da bude Mađar, i znao je da stoji pred publikom i ne može da kaže dve reči koje bi trebalo da kaže. Ipak je ostao Mađar, i Mađarska je ostala njegova. Ono što je on morao da napiše u pismu na nemačkom, vi ćete moći da izgovorite glasno. Magyar vagyok.

Ako hoćete da tim rečima dodate još nekoliko, naš vodič kroz mađarsku gramatiku je dobro mesto za početak. Za one koji se pripremaju za intervju, imamo detaljan pregled pitanja za intervju za mađarsko državljanstvo i praktični vodič za pripremu ispita mađarskog jezika. Kada vam zatreba brza pomoć sa rečima, srpsko-mađarski rečnik uvek je otvoren.

A ako hoćete da čujete Drugu rapsodiju onako kako je List mislio da treba, pustite je još jednom. To je već vaša, kao što je uvek bila.